Albin Čelebić
18794
post-template-default,single,single-post,postid-18794,single-format-standard,bridge-core-2.7.6,qi-addons-for-elementor-1.2.0,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode-theme-ver-26.1,qode-theme-bridge,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.6.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-17978

Albin Čelebić

Albin Čelebić

Mnogo puta do sada, zamišljao sam da imam kućicu u cvijeću, malenu ali “skockanu”, da to bude moja oaza mira, moj topli dom. Zamišljao sam kućicu, baš onakvu kakva se viđa u najdivnijim slikovnicama, sa jarko crvenim krovom i dimnjakom iz kog se vijuga sivo-bijeli dim. Ali, život je nepredvidiv, čudan, nekome ne želi pomoći da ostvari najskromnije želje a nekome, opet, sasvim suprotno, ostvari sve zamišljeno. A meni, meni je život okrenuo leđa, odmogao mi i spriječio me da imam kućicu iz snova a natovario mi na leđa bolest, svakodnevnu borbu. Bolest jednog roditelja izbrisala je sve prvobitne ciljeve i nametnula konstantnu borbu. Iz borbe sam izašao kao gubitnik koji je izgubio majku a sa njom su otišli i svi planovi, snovi, maštanja. Gubitkom jednog roditelja i drugi počinje da kopni, tuguje i lagano umire. Kućica iz snova ostaje pusta želja, no, tračak nade u meni i dalje postoji. Ko zna, možda jednog dana skromni snovi java postanu. Kažu, ako čvrsto vjeruješ u snove, postat će stvarnost. Dakle, ostaje mi da vjerujem 😍